Narodna skupština Republike Srbije donela je na sednici Sedmog vanrednog zasedanja u 2016. godini, 29. februara 2016. godine Zakon o opštem upravnom postupku (“Sl. Glasnik RS” 18/2016, dalje: ,,Zakon”) koji je stupio na snagu 9. marta 2016. godine. Zakon se primenjuje od 1. juna 2017. godine, izuzev odredaba članova 9, 103 i 207. koje su počele da se primenjuju istekom 90 dana od dana stupanja na snagu ovog Zakona, odnosno 8. juna 2016. godine.
Novi Zakon sadrži značajne novine kojima se proširuje predmet Zakona, uvode se nova načela, a stara sadržinski šire, poboljšava se sistem obaveštavanja i dostavljanja, menjaju se pravna sredstva i posebni slučajevi uklanjanja pravnih akata, regulišu se novi institute i sl.
Pre svega, novim Zakonom dopunjena je sadržina načela zakonitosti koje sada nosi naziv načelo zakonitosti i predvidivosti i uvodi obavezu organa da pri postupanju u upravnoj stvari vodi računa i o ranijim odlukama donetim u istim ili sličnim upravnim stvarima, čime se unapređuje pravna sigurnost i izvesnost za stranku i ustaljuje praksa u upravnim stvarima. Načelo pomoći stranci je takođe prošireno tako da upravni organ sada po službenoj dužnosti mora da upozori stranku ili drugog učesnika u postupku ako imaju osnova za ostvarenje nekog prava ili pravnog interesa i da ih informiše ukoliko dođe do izmene propisa koji su od značaja za postupanje u upravnoj stvari. U skladu sa načelom delotvornosti i ekonomičnosti Zakona, organ može od stranke da zahteva samo podatke koji su neophodni za njenu identifikaciju i dokumente koji potvrđuju činjenice o kojima se vodi službena evdencija, dok se pribavljanje podataka o kojima se vodi službena evidencija i njihova obrada, vrše po službenoj dužnosti.
Zakon pravi razliku između pružanja javnih usluga u cilju zadovoljenja osnovnih potreba pravnih i fizičkih lica i postupanje u cilju zadovoljenja potreba korisnika javnih usluga, a ukoliko iste ne budu pružene kvalitetno, kao novo pravno sredstvo zaštite stranci na raspolaganju stoji prigovor.
Jedna od novih ustanova predviđena Zakonom je garantni akt koji predstavlja pisani akt kojim se organ obavezuje da donese upravni akt određene sadržine ukoliko stranka istakne zahtev za njeno izdavanje i kada je to posebnim zakonom određeno.
Dalje, članom 22. Zakona propisana je ustanova upravnog ugovora koji je definisan kao dvostrano obavezan pisani akt koji, kada je to posebnim zakonom određeno, zaključuju organ i stranka i kojim se stvara, menja ili ukida pravni odnos u upravnoj stvari a čija sadržina ne sme biti protivna javnom interesu ili pravnom interesu trećih lica. Ukoliko organ ne ispunjava ugovorne obaveze, stranka može da izjavi prigovor, ali ne i da raskine ugovor.
Upravne radnje uvedene su članom 27. Zakona i predstavljaju materijalne akte organa koji utiču na prava, obaveze ili pravne interese stranaka, kao što su vođenje evidencija, izdavanje uverenja, pružanje informacija, primanje izjava i druge radnje kojima se izvršavaju akti. Protiv upravne radnje može se izjaviti prigovor, ali samo ako nije povezana sa donošenjem upravnog akta.
Još jedna novina koju predviđa Zakon je jedinstveno upravno mesto kome se stranka obraća ako je za ostvarivanje jednog ili više prava potrebno postupanje jednog ili više organa, što doprinosi koncentraciji postupka i poboljšanju položaja stranke.
Uvedene su i značajne novine koje se tiču komunikacije između organa uprave i stranaka, pa je tako sada Zakonom propisana i elektronska komunikacija između organa i stranke, ukoliko se stranka prethodno sa tim saglasi ili ako je to posebnim propisom određeno, ali nakon što organ na svojoj veb prezentaciji objavi obaveštenje o mogućnosti ove vrste komunikacije. Takođe, odredbe koje se tiču ličnog dostavljanja su detaljnije uređene, a javno dostavljanje uvedeno kao novi način dostavljanja.
Prema odredbama ranije važećeg zakona, postupak se smatrao pokrenutim po službenoj dužnosti čim organ izvrši bilo koju radnju radi vođenja postupka, dok sada postoji razlika u zavisnosti od toga da li je postupak u interesu stranke. Ukoliko se postupak pokreće po službenoj dužnosti, a nije u interesu stranke, smatra se pokrenutim kad je stranka obaveštena o aktu o pokretanju postupka, dok za postupke koji su pokrenuti u interesu stranke važi prethodno rešenje.
Dalje, prošireni su žalbeni razlozi i sada se upravni akt može pobijati i zato što nije donet saglasno garantnom aktu. Novina je i to da se stranci i licu kome nije priznato svojstvo stranke daje mogućnost da se odreknu prava na žalbu od trenutka kada su obavešteni o rešenju do isteka roka na žalbu. U skladu sa načelima ekonomičnosti i efikasnosti, ovakva izjava ne može da se opozove. Novim Zakonom je propisano i da se žalba predaje u određenim slučajevima drugostepenom, umesto prvostepenom organu i to u slučaju ćutanja uprave, protiv rešenja kojim je žalba odbačena i protiv rešenja kojim prvostepeni organ udovoljava žalbenom zahtevu.
Unapređena su i vanredna sredstva upravne kontrole koja sada obuhvataju: menjanje i poništavanje rešenja u vezi sa upravnim sporom, ponavljanje postupka, poništavanje konačnog rešenja, ukidanje rešenja i poništavanje, ukidanje ili menjanje pravnosnažnog rešenja po preporuci Zaštitnika građana.
Na kraju, prelaznim i završnim odredbama Zakona, predviđeno je da će se postupci koji nisu okončani do 1. juna 2017. okončati po odredbama zakona koji se primenjivao do početka primene ovog Zakona. Ako posle početka primene Zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama novog Zakona.
