Narodna skupština Republike Srbije usvojila je, dana 22.12.2016. godine, na Šestoj sednici Drugog redovnog zasedanja u 2016. godini Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama (“Sl. Glasnik RS” 104/2016, dalje: ,,Zakon”) koji se primenjuje od 31. decembra 2016. godine. Osnovni razlog usvajanja Zakona jeste detaljnije regulisanje pojedinih odredbi prethodno važećeg Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama („Sl.glasnik RS“ br.88/2011 i 15/2016) i usklađivanja sa međunarodnom praksom. Zakonom se pre svega detaljnije regulišu elementi i postupak davanja koncesije, tako što se, između ostalog, uvodi model institucionalnog javno-privatnog partnerstva sa elementima koncesije i tako se omogućava javnim telima da kroz osnivanje zajedničkog društva, učestvuju u javno-privatnom partnerstvu sa elementima koncesije, sa ciljem bolje zaštite javnog interesa. Takođe se pojašnjava da su koncesija za javne usluge i koncesija za javne radove posebni oblici koncesije, uz detaljnije definisanje koncesije za javne usluge.
Predviđena je i mogućnost davanja koncesije radi korišćenja dobra u svojini javnog tela, što ranije nije bilo moguće. Tako, ukoliko je davalac koncesije javno telo, javno preduzeće ili pravno lice ovlašćeno posebnim propisima za davanje koncesije, koncesioni akt usvaja organ u čijoj je nadležnosti davalac koncesije (Vlada, Vlada autonomne pokrajine ili skupština jedinice lokalne samouprave). Dodatno, precizirano je koje se odredbe zakona kojim se uređuju javne nabavke ne primenjuju u slučaju da se koncesija sprovodi kroz postupak javne nabavke, u skladu sa članom 20. Zakona. Sadržina predloga za donošenje koncesionog akta je takođe dopunjena, pa tako pored dosadašnjih stavki, predlog treba da sadrži i podatke o drugim ugovorima koji se zaključuju istovremeno ili posle zaključenja javnog ugovora i ostale podatke od značaja za koncesiju. Bliže je određena i garancija koju davalac koncesije navodi u konkursnoj dokumentaciji, pa prema novom Zakonu ona mora biti bezuslovna, neopoziva, bez prigovora i plativa na prvi poziv. Na kraju, način davanja koncesije za projekte čija je vrednost veća od 50 miliona evra može biti posebno uređen i sprovoditi se u fazama, koje bliže uređuje Vlada, pri čemu je predviđeno donošenja akta kojim će faze u ovom postupku biti bliže određen, u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu Zakona.
Što se tiče ostalih značajnih promena, Zakon na neki način potvrđuje dosadašnju praksu, tako što predviđa mogućnost privatnog partner da naplati naknadu krajnjim korisnicima za pružene usluge, ako je tako predviđeno predlogom projekta javno-privatnog partnerstva/koncesionim aktom. Odredbe koje se odnose na društvo posevbnih namena („DPN“) takođe su u značajnoj meri
precizirane, kako bi se otklonile nedoumice koje su se pojavile u praksi, pre svega u odnosu na to da li je formiranje DPN obavezno. Tako je sada precizirano da se DPN osniva isključivo za realizaciju javno-privatnog partnerstva/koncesije, osim ukoliko je drugačije predviđeno konkursnom dokumentacijom, kao i da je privatni partner taj koji zaključuje javni ugovor sa javnim partnerom, bez obzira da li se DPN formira ili ne. Značajna novina je i ta što rok na koji se zaključuje javni ugovor ne mora da teče uvek od dana potpisivanja ugovora, ukoliko je drugačije predviđeno javnim ugovorom, odnosno konkursnom dokumentacijom. Određeni akti koji se donose u postupku izbora privatnog partnera detaljnije su regulisanom odnosno njihova sadržina je proširena. Tako, odluka o izboru najpovoljnije ponude po novom rešenju mora da sadrži i vrstu primenjenog postupka, broj primljenih ponuda kao i kriterijum
izbora koji je primenjen.
Preciziraju se postojeće odredbe koje se tiču sadržine javnog ugovora, a pored toga se, u skladu sa međunarodnom praksom, prepoznaje i mogućnost zaključivanja ugovora o poveravanju određenih poslova od strane privatnog partnera trećim licima (outsorcing), kao i mogućnost intervenisanja javnog partnera u cilju zaštite javnog interesa (step-in-right). Dalje, uvedene su nove odredbe kojima se regulišu izmene javnog ugovora koje se vrše po zahtevu finansijera, koji mora biti ekonomski opravdan, pravno dokumentovan i prihvatljiv za partnera. Propisano je da se izmenama ne sme narušavati balans podele rizika na štetu javnog partnera, niti se vrednost javnog ugovora može povećati za više od 3%. Precizirane su i odredbe koje se odnose na uslove i posledice prestanka javnog ugovora. Preformulisan je i član 60. Zakona koji je ranije isključivao mogućnost ugovoranja arbitraže kao alternative za rešavanje sporova između javnog i privatnog partnera kada je reč o domaćim licima kao privatnim partnerima, pa je sada na određeni način proširena mogućnost ugovaranja arbitraže i to, ne samo ako se radi o inostranim privatnim partnerima već i privatnim partnerima koji su u posrednom ili neposrednom vlasništvu stranih lica. Na kraju, potvrđeno je i da naknade mogu biti denominovane u stranoj valuti, ali se plaćanje mora vršiti u dinarima. Prelaznim i završnim odredbama Zakona je predviđeno da će se postupci započeti do dana stupanja na snagu Zakona okončati u skladu sa odredbama ovog Zakona.